Bilješka o autorici: Vanja Popović (Beograd, 1997.), živi u Srpskom Miletiću. Završila osnovne i master studije srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ima objavljenu priču u zbirci “Daljine” s međunarodnog natječaja iz 2019. godine i nekoliko objavljenih pjesama u fanzinu “Šraf” i novosadskom “Dnevniku”. S pjesmom “Zlatno slovo ili Blagovesti” 2020. osvojila nagradu za najperspektivnijeg mladog talenta na pjesničkom natječaju književnog kluba „Velimir Rajić“ iz Aleksinca. Pjesma “Gogenova opsesija” pohvaljena na ovogodišnjem natječaju “Oda suncokretu”. Čitate njenu kratku priču “Čaša, tanjir, kanta: ulje na platnu”.

---

“Mraka izmakoh, a luča mu ne mogu podneti; ne znam što ću. Tami rodih svet, a od straha smrče mi se. Rođenju rad sam, al’ čudna prilika! Snebivam se smutno!”

G.S.V.

–

Život je činjenje pradoksa. I gospodin P. je to znao, dok je, trljajući čelo, išao ka svom kabinetu na trećem spratu. Čovek bi pomislio da je sve zbog aktivnosti sinoćnjeg kružoka, ali nije bilo tako. Nerviralo ga je što ga svi pritiskaju, ni ne znajući koliko muka i straha leži u njegovom susretu sa čuvenim staklenim predmetom. A pitaju se otkud gospodinu nagla želja za otkopavanjem ruševina iz 17. i 18. veka. Ne, nije želeo da se pravi važan. Kao Gavrilo devici Mariji, a tačnije u sumrak, ukazao mu se On, sveštenik sentandrejski, Gavril – dvostruko ovenčani.

P. se prestravio videvši njegovu dugu monašku bradu i njegove oči pune sigurnosti.

– Napisaćeš mi knjigu – naredio mu je i P. je to prihvatio, ujedno sa strahopoštovanjem i željom da ga se otarasi. Ali nije išlo lako.  Transcedentalni apetiti gotovo su nezajažljivi. A opet, bilo je to jako davno.

Seo je na stolicu i spustio tešku glavu na sto. I tada mu se ukaza noćna mora– u njoj se, tek pri dnu talasala neka tekućina. A iznad ovog obojenog mora, svetlelo je samosvesno Gavrilovo lice. Morao je da govori grubo, iako to nije bio njegov manir.

– Šta hoćeš? Dao sam ti najbolje godine istraživačkog života i još bi nešto hteo.

– Nisi jedini koji je nešto dao – čulo se kucanje na vratima, koje je profesor ignorisao. Opet je bilo vreme konsultacija.- I ja imah doprinosa.

– To što si mi ispričao nekoliko svojih anegdota iz manastira ništa ne znači.

– Otvorih ti vrata prošlosti.

– Bilo mi je dosta prošlosti. I tvog lica na flašama.

– Budućnost.

 Kucanje je bilo uporno. Profesor je znao da je u pitanju Učenik.

– Ne želim da znam.

– Jednoga dana, ovde će se pojaviti nešto. Stvaraće haos tamo gde je Bog stvorio harmoniju. Hraniće se idejama sastavljenim od reči. One će hrliti tamo sa velikim nestrpljenjem i zauvek se izgubiti. Ali, to nije sve. Menjaće se, kao voda. Od dobrih, postajaće rđave, od grandioznih, neznatne.

– Donosiš li i neku lepu vest?

– Da, u to vreme bićeš na drugoj strani. Vrata mog manastira stajaće otvorena, na kraju vremena.

P. je, posle ovakve vesti, hteo da umre odmah.

---

Studentkinja četvrte godine književnosti bila je prestravljena kada je čula da je njena priča među odabranima za put u “Bermudski trougao”. Rekli su joj da ne brine i ne očekuje previše, jer ne čine to iz želje da bi je promovisali, niti zato što priča ima određenu vrednost, već zbog toga što je sastavljen spisak osoba sa odseka čiji će radovi biti poslati na dugo putovanje bez povratka. Vest o tome strogo se čuvala od ostalih odseka. Za tužnu sudbinu njihovih rukopisa, znali su samo knjigoljupci. I drhtali od straha od same pomisli na nju.

Na famoznom četvrtom spratu, do koga su mnogi stizali, ali na njemu malobrojni ostajali, nalazilo se nešto veliko što se halapljivo hranilo njihovim pričama. I to svakodnevno. Po 40 priča na dan. A takođe je počela da kruži vest da se za ovu vrstu literarnog Minotaura znalo odavno. Samo niko nije mario. Ionako se od priča ne živi.

Zato je studentkinja nervozno grickala nokte i razmišljala kako da vrati svoj san iz usta opisane zveri. U hiljadu verzija svoje mašte utkala je suze, gledajući “otetu Sabinjanku” na brodu, dok joj maše maramicom. Svaka slika bila je strašnija od prethodne. Zato je odlučila da prihvati ponudu svojih kolega, svih onih čije su priče žrtvovane, a koji su predlagali da u znak protesta odu da se susretnu lice u lice sa nepoznatim ali omraženim uništiteljem visoke umetnosti. Moraju da mu pokažu da ga se ne plaše. Pre toga, priče su se, otkucane na beloj hartiji i spakovane u kutiju, slale posebnim liftom koji je inače služio za dopremanje knjiga u seminare. Niko do tada nije imao susret sa zveri.

Iako su ih dugo odvraćali od toga, studenti su ipak odlučili da odu gore. Bili su spremni na sve, a tamo ih je čekao, ni manje ni više nego – ogromni bivo, protežući se od poda pa skoro do plafona, sa otvorenim vrhovima rogova. Reči sa papira su se odlepljivale i uletale kroz njih, stvarajući slike u njegovom trbuhu, potpuno prozirnom, nižući se, kao na filmskom platnu.

– Ubijmo ga – zagrmeli su neki, bacajući prvo što bi im došlo pod ruku. Ali mnogi su bili zaslepljeni divnim umetničkim delom koje nikada neće stvoriti, dok su drugi bili uvređeni što su lošije ideje na tom čudnom filmskom platnu izgledale bolje. Pošto je ovo nadnaravno iskustvo bilo previše za nju, studentkinja je odlučila da se iz njega iščupa jedinim mogućim sredstvom, istinitom rečju.

– FIKCIJA! – vrisnula je u bunilu, posmatrajući kako se gnev studenata prema Minotauru pretvara u međusoban rat. Da ga nije sprečila, postavlja se pitanje ko bi u budućnosti priče pisao. Ovde se vizija sa dna staklene boce prekida.

Među čitaocima je, u želji da se izjasne koji bi kraj najviše voleli, sprovedena anketa.

Rezultati pokazuju da je 60% ispitanika reklo da su uskraćeni prizora krvave borbe između zveri i neuhranjenih studenata, 30 % da je poslednja slika trebalo da bude studentkinja koja se šminka, posmatrajući svoj odraz u ogledalu (zbog veće simbolike), dok je sve pre toga samo proizvod njene mašte, 5% je reklo da su studenti bivola pobedili čitanjem Venclovićevih stihova, a ostatak da je priča očajnički pokušaj da se nađe inspiracija.

Istina je, pak, da je sve ovo ispričala ptičica g. P-a iz tunižanskog kaveza, a pribeležila radoznala crnokosa voditeljka koja je radila intervju sa piscem. A zna se koliko se pticama veruje. Vi izaberite šta vam drago.

P. S. Vreme je za jednu staru poslovicu: tamo gde se jedna vrata zatvore, druga se otvore. Istog trenutka kada je veliki bivo nestao, jedna mala plavooka prilika ušla je kroz vrata manastira, oivičena zlatom.

I još jedan P.S. Kada bi se ova priča, kao firma, podelila između vlasnika, 70% pripalo bi g. P-u, 20% g. Vencloviću, a 10% jednoj ljubiteljki gledanja intervjua sa piscima, koja mi je isti preporučila. Na taj način “piscu” ne bi ostalo ništa.