Bilješka o autorici: Zorica Obradović (Kragujevac), inžinjerka je informatike, autorica knjige faktografije o kragujevačkoj liikovnoj sceni “Umetnost se događa u mom gradu” i istoimenog informativnog bloga (2012- 2018). Objavljivala tekstove u zbornicima, umjetničkim katalozima. Suradnik u nekoliko monografija kragujevačke baštine. Novinar bloger. Osnovni izraz ikonopisanje (diploma Sv. Jovan Zlatousti 2013.) Izlagala kolektivno ikone, slike, digitalne slike, i skulpture. Aktivna u očuvanju, izradi i plasmanu starih zanata. Čitate njezinu kratku priči “Dijalog dve slike i dve prilike”.

---

Marija dijalog vodi grafičkom složivošću. Govori mnoštvom; reči, detalja, objekata, figura, likova… „Prava“ misao „ono što je pisac hteo da kaže“, uhvatljiva je, odnosno neuhvatljiva, linijskom predodžbom, analitično pozicioniranom, od streloviosti do lavirintnosti. Dremež crno-belog sveta ne ignoriše, gostovanjem crvenih i žutih kompleksnih linijskih skupova, koji se pretapaju u putokaze sklada. Polaže na vagu ruralno i urbano, bojeći ih oniričnom čulnošću,  nekoristeći tradicionalne boje nebeskog ogrtanja.

Nesklad duhovnog i materijalnog balansira neproporcionalnost kružnog i ivičastog izraza. Repeticijom elemenata snovi ponavljaju ono što svest zna. Plejada likova od mitoloških do futuroloških demistifikuje Lyzis sa lošom prognozom. Likovi izranjaju, uranjaju, šetaju, levitiraju i transcedentiraju poručujući da se nesvesno želi, ali i nesvesno odriče.

Dominantno, ali ujedno i ženstveno suptilno, upućuje pozivnicu za imaginarno uzdizanje pitanjem: Koja te to želja sprečava da letiš ili gaziš (sa mnom)?!

Dragan u centralno jezgro postavlja aktera oblikovanog prema spoljnom kalupu. Poza mislioca – telo bi moglo biti maska!? Mentalni filter ugradjuje stripovanim elemenima. Karikaturalno se obraća izvanumlju.Transparentno odeven svilom i providnim tkaninama popunjava polje enigmatičnosti. Sliku dopunjuje i nezaobilazni kič. U prvom planu zakopčane podlaktice, u višeslojnim redovima, razotkrivaju zavisnost u stvaralaštvu i ogrezlost u istom.

U drugom planu razgolićene grudi, alegorija razvrata, priljubljena idejom da se čovek izjasni srcem. Tiši nivo uma, predstavlja svojim osnovnim i prepoznatljivim alatom kamene glave. Na prvi pogled identične ili slične, koloritno, nalik pustinjskoj fatamorgani, sa evidentnom porukom da se svi umovi razlikuju. Mnoštvo simultanih procesa, koji su medjusobno povezani na uvek različit način, dokumentuju princip stvarnosti kroz frustraciju i bol.

Prenaglašene fragmentarne teksture, u naznaci Jungove mandale, služe da pokažu generisanje i regenerisanje misli, kao i dobrohotnost.

TV ekran, retro nameštaj, prividne plohe, udinamičene 3D efektom virtuelnih formi, predočavaju konflikt robotizacije i tradicionalnog. Njih dvoje, njihove dve slike, kao dva glumca na pozorišnoj sceni. Kao dva ljubavnika. Kao dve političke struje. Kao Đavo i Anđeo. Kao dobro i zlo. Kao dva načina da se vidi istina.

Nadplan su stopala. Kao opomena koračati ili gaziti.