Bilješka o autorici: Dragana Ivanišević Matić (1978.), rođena u Splitu, živi u Podstrani i po zanimanju je odgojitelj predškolske djece. Udana i majka dva sina. Piše poeziju i kratke priče i do sada nije objavljivala. Čitate njenu kratku priču “Kad je vrime, vrime je”.

---

Onako usput, ali često, baba bi govorila: “Da te nisan vidila da ideš onin kozjin puten iza kuće, tamo di su kupine. Zmije su tamo. I ne samo to ćerce, tamo je nešto sa đavlije strane. Moca i sina i duva svetoga amen”- završila bi.

Priča se nije mijenjala. 

Tamo je nešto, nemoj tamo.

Kao mala bojala sam se. Zamišljala đavla koji u ruci drži zmiju, a i on i zmija imaju zmijski jezik. 

Kad sam malo narasla, mislila san da izmišlja i plaši me. 

Biće se baba boji da se ne izgubim ili da me ne ugrize zmija ili crna udovica. Ima ih na otoku. Moji bi je ubili, rekli bi joj da kako me to čuvala.

A onda počele su prve simpatije i kozji put prema paklu pao je u zaborav. Važnije je bilo hoće li baba skužiti da sam šmugnila kroz prozor, hoće li mi barba uspjeti iz Trsta donijeti špagerice i hoće li na plaži biti Jan iz Ljubljane.

“Baba je otišla na kvasinu. Adio pameti”- nazvao me stari koji dan prije 18. rođendana. “Uvati trajekt šta prije i budi tamo dok mi ne iskemijamo slobodne dane”.  Na otok sam se iskrcala točno na osamnaesti. Bila je srida. Nije mi bilo mrsko. Rođendanski tulum je ionako u subotu. Kad san došla, baba je sidila u kuhinji, nije izgledala drugačije. Skuvala je tingul u tećicu i malo peneta. Oprala je suđe.

Dok smo gledali Dnevnik, odjednom kaže: ” Znaš onaj kozji put kraj suhozida i kupine di san uvik govorila da ne ideš? Tamo je jedna srušena kamena kućica. Tamo su mi rekli da ću im doć kad ti budeš imala 18 godina.” Gledala san je zbunjeno. Ok, kužim kozji put. Ali koja kućica? Koji “oni”? Šta su ti rekli?

Gledala san babu u nevjerici, oči su joj nekako svijetlile, a usne se razvukle u smješak.

“Jedan put, odma nakon rata, šetala san i brala kupine, a kad san došla do ruševne kućice kraj nje je bija moj Vinko, tvoj dida, šta je poginija  u partizane, zdrav i prav, lip u uniformi i za ruku je Marijicu drža, šta mi se utopila sa tri godine, u vešticu šta san joj sašila za  rođendan. I reka mi je da su dobro, da me vole i čekaju, ali da nije još moje vrime i da ćemo bit skupa kad Vinka bude imala 18 godin. I da ne govorin nikome. Ja san mislila da san poludila, plakala i molila se, mislila san da me đava tanta i da oće da poludin. Nisan poznavala nikakvu Vinku. Imala san samo Bartula, tvoga tatu, a ‘ko bi onda brinija o njemu ako mi đava pamet odnese.”

Mozak mi je pržio. Dida Vinko?

Tata je u pravu, jadna baba.

Ništa nisam rekla, a ona je nastavila: “Tila san to zaboravit i skoro i jesan, al’ onda se tvoj tata oženija i dobili su tebe. I nazvao te Vinka. Uvik mi je to po glavi tuklo. Nisan tila da se u te đavlije stvari mišaš.”

Baba je poludila i pričinja joj se. Možda je i prije bila luda. Možda je to sanjala. Nije lako proživit rat, gubitak muža i diteta. Nikad nije o tome pričala. A ja, šta ću ja s njon ludom sad? ‘Ko zna šta joj još može past na pamet. Fuck, a šta ako je istina ovo šta govori, pa mi umre ovde… ako je rekla danas, na moj rođendan, to onda misli umrit prije ponoći.. šta su mene u ovo uvalili…

“Ćaća, odma dolazi, odma danas, ne zanima me kako, neću ovde sama sa ludon babon bit. Priča mi o nekom umiranju.”

Poslano. Evo vidio je poruku.

Ona je nastavila svoje: “Sinoć su mi došli opet ali u san, ništa nisu govorili, ali ja san sve znala. Nema tu ništa đavlije. Ima samo ljubavi velike. Iden da budemo skupa. I eto ti ga ćerce.

Rekla san ti i ćaći, ja iden u Vinka i Marijice, pripremila san veštu i postole. Tamo ti je sve u sobi u ormaru. Nek’ si ti meni došla. Skuvat ću vam sad juve i lešoga i šalšu za sutra. Ti to voliš, a? Da imate skuvano. Ajde šta si se pripala, sve će bit dobro. Kad je vrime, vrime je.