Bilješka o autoru: Franjo Frančič (1958; Ljubljana) je pjesnik, prozaist, pisac za djecu i dramski pisac. Prevoditelj s južnoslavenskih jezika, preveo je preko 50 autora i 400 pjesama. Dobitnik je više književnih nagrada. Debitirao je 1984. s knjigom priča “Egotrip”, a 1986. objavljuje svoj prvi roman “Domovina bleda mati”. Autor je više od 50 knjiga – romana, zbirki kratkih priča, pjesničkih zbirki, dramskih tekstova i radio-drama, kao i knjiga za djecu i mlade. Piše i satiru, scenarije, radiofonske igre. Čitate njegovu kratku priču “Talasi”.

---

Udarci u bronzu u starom zvoniku mere vreme. Talasa, udara, u stomak, bolno. Ne znam zašto je tako. Nisam želeo da budem tako grub i nasilan. Tako je. To vreme što se drobi.

Mogao bih početi drugačije, kao Man u Smrti u Veneciji kad Gustav Ašenbah traži lepotu. Samo, lepota je božanska i ujedno vidna, pa je tako, znači, ona put osećajnosti, umetnikov put do duha. Moravia zna opisati ženu koja gola oseća hlad posteljine dok jednu ruku ima na grudima, a drugu među nogama. Neopterećen. Ili kad Margareti Dura u Ljubavniku ljubavnik strgne bele pamučne gaćice i golu je odnese do kreveta. A onda se okrene u stranu i zaplače. Ali urezano je u dušu, kao kod Bukovskog Špeh na kruhu, kao kod Stajnbeka Ljudi i miševi, i da ne prizivam Bulgakova, šegrt kao što i jesam, bolje Putovanje na kraj noći, ili Vendikta Jerofejeva, Moskva – Petuški. Mogao bih da ležim kao Oblomov i čekam, stojim u Jašimotovoj Kuhinji. Te reči, gde je ona granica, gde urez, gde udarac, gde miris po bolu i krvi, kako dođeš do tačke kad se nekoga dotakneš.

Odakle ta grubost, taj tihi užas, zašto se useli u srce, čemu? Kako da kažem i da živo pulsira, kao krvavo, rastrgano meso na ženskom licu.

Ostao sam tamo, ono čekanje je ubijalo. Ona je čekala, ni decu nije posakrivala, bila je navikla na svoju ulogu, samo mladunci nisu mogli razumeti. Kad je on došao i šutirao je, glatko razbio, nadvoje raspolovio, zgrabio za kosu i vukao po podu, njenom glavom udarao u zid, u takvom usporenom snimku pune krvi, krvi, krvi. I nije bilo zbog udaraca, zbog mesarenja, ubijenog pogleda. O, ne. To da su dan ili dva posle malog rata sedeli zajedno i razgovarali kao da nije ništa, kao da nije bilo ništa, kao da ništa neće biti. To je bila ona vatra koja te opekla. Ponavljanja su je samo razjarivala. Ništa o krivnji, kako i zašto.

Jer u stvari ubiju veliki deo tebe.

Talas za talasom. Mogao bih da počnem sa Majdom, oblaci i fotoaparat, crveno-beli kockasti pokrivač i beskonačno vođenje ljubavi. Usred zime neko putuje Dunavom i u krčmi je usamljeno pijan, jedan cigan. Telo dodiruje telo, pulsiraju. Ali ne, tamo je neki raskomadani embrion, već se vide okice, male, bele okice u svemirskom prasku abortusa.

Talasa, udara, kao da bi te neko šutirao u stomak. Prošlog nemaš šta da se sećaš ni da ga popravljaš. Ustaneš u dva, tri ujutro i igraš se sa beštijama. Zidovi, led. Juče je Aleš pijan ostao da leži na trgu, i tamo je prolazila njegova kći. Tata, tata, pokušavala je da ga probudi, daj probudi se, idi odavde, lepo te molim, idi odavde. Grane su gole, konopac je jutro. To dete, hoće li ona biti ta koja će bežati pred svojim tipom, dok joj bude pretio nožem? U matricu ponavljanja.

Kučkini sinovi zaposeli su strateška mesta i dvojnik trči po ulici noći. Dogodi se, sam ne znaš ni kako ni kada. Opljačkan si. Prazan. Rastrgan. Neko vreme još se nadaš zakrpi, nekoj izmišljenoj moći i energiji. A onda opaziš da se uopšte nisi ni pomerio. Prazan, leden. Sve te tetovirane žene, njihova lažljiva usta, sva ta razjapljena praznina i nemoć. Ležiš na podu i vreme te šutira direktno u facu, a ti ne nalaziš prave reči. Možda je ona odvratna kurva imala više topline i žara nego žena koja godinama i godinama živi sa tobom. Živiš zajedno zbog lažne sigurnosti, živiš sa nekim ko te ne voli. Bezbroj varijanti igara, a vreme se nekad razvlači kao creva.

Jer u stvari ništa ne zaboravljaš.