Bilješka o autoru: Vladislav Vlahović (1963.) rođen u Rovcima, općina Kolašin, u
Crnoj Gori. Objavljivao je u preko 70 listova i časopisa širom Crne Gore, Srbije,
Makedonije, BiH, Hrvatske, Australije, Njemačke, Francuske, Nizozemske,
Bugarske, Rusije , Kanade i Velike Britanije. Prevođen na više od deset jezika. Objavio je zbirku poezije „Skitnica u ružičnjaku“, zbirke aforizama „Noć dugih jezika“, „Uvjerenje o državljanstvu“, „Nepoznati izvršilac“ i „Noćne more“, te zbirke proze „(P)omamljeni“ i „Bestežinsko stanje“ (I i II izdanje). Sudionik je brojnih književnih manifestacija i dobitnik više književnih nagrada i priznanja, među kojima i onih međunarodnog karaktera. Član je “Udruženja književnika Crne Gore” i „London Press Club-a“. Živi u Podgorici i Bruxellesu. Čitate njegovu kratku priču “Znaš zašto”.

---

Na Biro sam došao sa puno samopouzdanja, ali su odbili da me registruju i skoro najurili uz obrazloženje: „Ti znaš zašto”. To što su se svi okrenuli i blenuli u mene, posebno me uznemirilo jer mi se učinilo da jedini ne znam  zašto? Vidio sam da tu nema kompromisa pa sam se zaputio kod privatnika, da probam da se okušam na neutralnom terenu. Ljubazno me primio, ali čim sam se predstavio sve se brzo promijenilo. Doduše, uz nešto sažaljiviji ton, objasnio mi je da nemaju potrebe za novim radnicima, ali posebno, ne za one sa mojim performansama i kvalifikacijama, to jest, za nas prekvalifikovane, kao i da bih trebao da znam zašto?  

Bio sam ljut na sebe što ne znam zašto je to tako, ali sam  reagovao kao da znam, jer me bilo sramota da svi, osim mene znaju. Zato sam dugo razmišljao ko bi najbolje znao to što ja ne znam, a svi vjeruju da znam, a da je od povjerenja, pa da mi pojasni i riješi me svakojakih dilema. U takvom sam se besciljnom lutanju našao ispred  dobro zaštićene zgrade, na kojoj je diskretno pisalo DB. U prvi mah sam pomislio da je to možda skraćenica „Daće Bog”… a onda sam se sjetio da bi to moglo biti i “Državna bezbejdnost”. 

To je bilo dovoljno, da se smjesta odlučim da iskoristim svoje građansko pravo i zatražim uvid u dosije ili, ako je to pravno komplikovano, da mi bar između redova, onako bez detaljisanja, kažu zašto??? Nažalost, nijesam se najavio, pa nijesam  napredovao dalje od linije portira, koji je djelovao veoma otmeno i informisano. Da nije bio sam u portirnici pomislio bih možda i da je direktor, pa došao u kontrolu. Rekao mi je dosta odlučno, da sam džabe dolazio, da sto posto nemam dosije i da bih trebao da znam zašto?

„Da! Upravu ste”, procijedio sam, “trebao bih da znam, ali vi ne  biste trebali da znate  da li ja imam ili nemam dosije.”

“Očigledno nije tako”, dodadoh nesigurno, “s obzirom da znate, a nećete da mi kažete. Ali, to je vjerovatno zato što znate da bih ja trebao da znam zašto!?” Shvatio sam da je to bio i više nego loš dan za mene pa sam odlučio da odustanem i uputim se kući, da u miru smislim novu strategiju i proučim zakonske mogućnosti promjene identiteta, ili šta još visprenije.

Okrenuo sam se i uputio prema kapiji, ali  čim sam napustio dvorište  naišao sam na policijsku partolu koja me je zaustavila i legitimisala. Odmah je uslijedila i zapovijest: „Druže,  moraćeš sa nama radi  neke provjere, ti znaš zašto”. Prilično ravnodušno, kao da sam zaista i znao,  pristao sam bez ikakvog opiranja ili zakeranja, računajući da je to samo formalnost koja će mi makar otkriti odgovor na pitanje koje mi je od radnog jutra tako zagonetno nametnuto. 

Međutim, čim smo prekoračili prag policijske stanice,  više nije bilo „druže” neko je počelo sa „Lijevo mislioče”, „Ovuda genije”, „Stani tu naučniče”, „Ulazi tamo, stručnjače”!

Sada već u čudu, ali još uvijek nijesam gubio nadu da će se taj nesporazum riješiti na saslušanju. Međutim, od očekivanog  saslušanja nije bilo ništa i bez ikakvog objašnjenja strpali su me u samicu. Doduše, tu sam malo bezuspješno zapinjao nogama o prag i pokušao da tražim objašnjenje zašto, da insistiram da je to greška, da su me zamijenili sa nekim, ali kad su zalupili vrata za mnom i kad je zaškrgutao ključ, počeo sam  da dovikujem. „Vidjećete vi za ovo.., ničija nije do zore gorela …srešćemo se mi”… Uz vidno uzdržavanje od ozbiljnije grubosti, vođa patrole je doviknuo: „Bez brige, nije to tvoj problem,  mi znamo zašto”.

Sjutradan iza podne, došli su neki drugi i bez ikakvog objašnjenja čudili se otkud ja tu i pustili me napolje… Bili su prilično smireni i nezainteresovani. Uprkos tome, malo grublje su me izgurali iz ćelije kada sam rekao da ne želim ići prije saslušanja… Na moju priličnu zatečenost samo su dobacili: „Nema nikakvog saslušanja, o ovom nikom ni riječi, u pitanju je bila greška, pa  ubuduće jezik za zube, ti znaš zašto… Noćas je bilo najbolje i za nas i za tebe da budeš na sigurnom i pod prismotrom, mi znamo zašto, a da si kojim slučajem i bio gdje drugo, došli bismo po tebe,  ti znaš zašto. Sada je sve u redu i pamet u glavu, znaš zašto, pa se nadamo da se neće ponavljati, ako imaš i zrna mozga u toj tintari, mislioče!”…

Nakon nedjelju dana, vjerujući im da je sada sve u redu, opet sam otišao na biro, da tražim da me sada registruju. Nažalost, i na moje veliko izenađenje,  rekli su mi da me i dalje ne mogu registrovati i da bih trebao znati zašto!? Poučen prethodnim iskustvima, samo sam se zahvalio, okrenuo i izašao. Očekivao sam da ću opet naletjeti na patrolu, ali nije ih nigdje bilo. Usput do kuće sam tonuo u košmarne misli.

Na kraju sam se pribrao i sam sebe ubijedio da je sada vjerovatno sve u redu, kako su mi rekli u stanici, a da je ovo danas bilo “do mene”, jer sam bio nestrpljiv, pa sam previdio sporost administracije, što je zaista opravdan razlog da se čovjek vodi kao nestao, u današnje vrijeme. Tako sam, eto, napokon  shvatio, zašto, bar do nekog novog uzaludnog pokušaja…