Bilješka o autoru: Marjan Urekar (Novi Sad, 1975.), živi i radi u Novom Sadu. Piše fikciju, znanstvenu fantastiku, horor, distopiju, apsurd, crni humor i satiru, kao i eseje o suvremenoj povijesti i popularnoj kulturi 20. stoljeća. Zastupljen u zbornicima i zbirkama priča. Čitate njegovu kratku priču “Stavljam sve na crno”.

---

Italijanski anarhista Luiđi Galeani je kao emigrant u Americi vodio radikalnu kampanju nasilјa protiv kapitalizma. Harizmatični vođa, govornik, urednik anarhističkih novina, oko koga su se okuplјali brojni sledbenici, Galeanisti, razočarani lјudi sa margina društva s početka 20. veka.

Govorio im je:

„Verujte, nisam ja bitan, već propaganda delima! Bitan je revolt protiv vladajuće klase! Treba nam nada za potlačene! Želimo duh pobune! Izbacite ih iz njihovih udobnih vila i privilegovanih života, ne birajući sredstva! TO je bitno! TO nam treba! TO ja NAŠA borba!“

Gladni, potlačeni i obespravljeni radnici osećali su snagu koju daju nada i mržnja. Zvučalo je kao da dolazi vreme velikih promena i da se dug nepravdi mora naplatiti. Mnogo ih je bilo u toj crnoj rupi, želeli su napolјe, da dosegnu to Sunce, tu slobodu, tu sreću. 

Mario je bio jedan od takvih, bedno plaćeni lučki radnik, bolnih leđa i praznog stomaka, želјan da stigne do Obećane zemlјe, kao i mnogi od njegovih sunarodnika. Sve je prodao što je imao, a toga nije bilo puno, da bi stigao na Britansko ostrvo, ivicu sa koje je trebalo nekako odskočiti u dalјinu. Ali provalija je bila duboka, novca više nije bilo.

Veliki brodovi su isplovlјavali svaki dan za Ameriku, ostavlјajući dugačke niti dima za sobom. Njemu je ostajao samo pogled preko velike vode, dok je nosio preteške džakove. Nije ga trebalo puno ubeđivati kada su mu prišli neki momci u dugačkim kaputima koji su se predstavili kao Galeanisti na tajnom zadatku. Možda su to čak bili i bolјševički špijuni, ko zna? Ali Mario nije brinuo za to, i ovako je imao previše muka da bi mogao da brine o još jednoj, dodatnoj.

Rekli su mu:

„Sutra isplovlјava taj ogromni smrdlјivi RMS Titanik, tu iz Sautemptona. Odvratni, luksuzni bogataški prekookeanski brod. Ti ne želiš da se oni u tom luksuzu i domognu Amerike, zar ne? Ti, baš TI na svojim plećima nosiš trule kapitaliste preko bare!“

„Ali i ja bih tamo da odem. Ne znam kako. Nisam bogataš.“

„Tebi to niko nije omogućio, zašto bi im mi to dozvolili? Sve su ti uzeli, ništa nisi dobio!“

„Tako je, nepravda. Ali baš zato ja moram i da radim, ne mogu da pričam sa vama…“

„Čekaj! Evo ti malo para, za početak! Vidi, ovako: mi možemo da ti ispunimo želju da stigneš do Amerike. Zavisi samo od tebe. Sve što treba da uradiš je da tajno zameniš onaj kontejner tekstila sa ovim našim što ćemo ti dati. Ne boj se, niko ništa neće primetiti, previše je tereta na brodu.“

„Pa dobro, to i nije tako teško, ali…“

„Naš čovek će ti ujutro dati kartu da se ukrcaš kao radnik u potpalublju. Kad stignete u Nјujork, u spremištu pronađi kontejner označen crvenim X i samo spoji ove dve crne žice. Vidiš? Lako je. Pazi, imaš tačno pola sata da se iskrcaš pre vatrometa u luci! Pola sata, zapamtio si?“

„Pola sata. Dve crne žice. Crveno X. Zapamtio sam.“

„Sve novine sveta će biti tamo da uslikaju debele tajkune kako se dave u vodi. Radio će imati direktan prenos njihovog zapomaganja i cmizdrenja. Zamisli samo! Kakav će to veličanstven prizor biti! I nemoj da se iskrcaš a da nisi spojio one žice. Razumeš?“

„Da, ali šta ja da radim posle? Kako ću se tamo snaći? Jezik ne znam!“

„Kada siđeš sa broda, naši lјudi će te tamo dočekati kao heroja! Svi će te slaviti, tvoje slike će biti u novinama i na plakatima, tvoje ime na usnama devojaka i tvoje herojsko delo u istorijskim knjigama. Idi sada, junače, bori se za novu, drugačiju budućnost, bez stega i nepravdi! Imaćeš sve što poželiš! Heroji imaju sve. Hajde, polazi sada! “

Opijen obećanjima, jeftinim alkoholom i nedostatkom svežeg vazduha u zagušlјivom potpalublјu, zaspao je posle sumanutog lopatanja uglјa u večito gladne peći motora. Nije znao da li je dan ili noć, koliko je vremena prošlo, koliko je još ostalo do kraja putovanja. Sve se spojilo u jedno vrelo grotlo plamena i sna bez snova.

Probudila ga je škripa kao iz dubokog pakla. Metal se krivio i ugibao, nitne su pucale i iskakale. Čađava lica u prostoriji su zabezeknuto gledala oplatu koja se gužvala kao list papira. Glasni pucanj negde dole, prema pramcu. Huk vode koja naglo kulјa u utrobu broda. Svi beže, panično, jedan preko drugog, ka stepenicama koje vode ka palubi. Samo se Mario probija na suprotnu stranu, ka tovarnom delu, ka kontejneru.

Ostao je sam u spremištu. Panično se penje i pretura po kontejnerima. U mraku svi izgledaju isto. Pali šibicu koja baca kratkotrajni, slabašni snop svetlosti. U dalјini buka, panika, glasovi, vrisci, duboko stenjanje metala. I lagana muzika, negde sa palube. Šum vode koja polako ali neminovno prekriva pod spremišta. Mario je znao da mora da požuri.

Napokon, kontejner obeležen crvenim X! Otvara ga i spušta ruke u tamni otvor, napipavajući mokrim rukama. Spaja dve žice, više puta, ali ništa se ne dešava. Stoji u vodi do kolena i boji se da će brod ostati da pluta, osakaćen, a on posramlјen što je izneverio sve one koji su računali i verovali u njega, što je upropastio jedinu priliku da napokon postigne nešto veliko u životu, da postane neko bitan i priznat u društvu. Da bude legenda.

Iza njega puca pregradni zid i bujica vode ga poklapa. Nepotopivi brod je krenuo na svoje poslednje putovanje, na dole. Društvo su mu pravili oni koji nisu imali dovolјno sreće ili arogancije da se proguraju do malobrojnih čamaca za spasavanje, preko žena i dece.

Uskoro će nastati mir i tišina. Oni u čamcima, kao i oni u ledenoj vodi, iščekuju spas. Posle 40 minuta, ovi drugi više nisu mogli išta da očekuju, niti osećaju. Bogati industrijalci u drvenim čamcima su se žalili da je previše hladno i da će tražiti novac nazad, i tužiće sve: kapetana, posadu, kompaniju, ostale putnike.

Polovine raspuknutog Titanika su dodirnule dno kada je bomba konačno eksplodirala, skoro neprimetno, usled ogromnog pritiska na 3800 metara dubine, ostavlјajući samo manja oštećenja po trupu, vrlo slična onima od udarca o ledenu santu na koju su naišli.

Luiđi sedeo u svojoj maloj kancelariji i kucao tekst nove knjige, najrevolucionarnije do sada, „Licem u lice sa neprijatelјem“. Zaneseno je pisao o anarhistima atentatorima kao mučenicima i herojima revolucije. Iznenada je zastao, setio se da mora ponovo da objavi ispravku recepta za nitroglicerin u „Subverzivnim hronikama“.

Dok je uvlačio novi list papira u mašinu za kucanje, stigla je udarna vest kroz električne žice telegrafa. Telefon je počeo da zvoni. Nešto bitno i veliko se dogodilo.

„La Salute è in voi!“, proderao se u slušalicu dok je gledao poruku koja mu je stizala na uskoj papirnoj traci. I vesti su nastavile da stižu, sa svih strana. I sve su bile na istu temu.

„Bravo, druže, bravo! B-R-A-V-O!“, vikao je ushićeno dok je čitao.

Morao je da ustane i pokloni se velikom heroju, sa osmehom na licu. Recept za nitroglicerin sada može da sačeka. Luiđi je osećao da dolaze vremena velikih promena i lomova.

„Svet više nikada neće biti isti!“, pomislio je.

Stao je naspram prozora, zauzeo pompeznu pozu i sa nipodaštavanjem pogledao u prolaznike ispod, nesvesne istorije koja se upravo dešava odmah tu, iznad njihovih glava.

„Vreme je za promene! I to sve zahvalјujući meni!“

Nije imao nijednu fotografiju jadnog Marija, pa je u svojim novinama samo objavio veliki naslov, masnim crnim slovima:

„Anonimni anarhista potopio Titanik!“